Friday, March 20, 2009

"Dve karte za Beč"


kada: petak, 10. april, 20.00h

gde  : "Teatar 78", Resavska 78, Beograd

ko    : amaterska maturantska trupa MEŠ Kruševac - "Gotovi smo!"

šta   :

 
 „Dve karte za Beč“, dvočasovna šestočinka, u izvođenju amaterskog teatra (maturantske trupe MEŠ – „Gotovi smo!“) iz Kruševca, predstavlja svojevrsni izazov da se sa nekim novim generacijama mladih ljudi pokuša ispričati i otrgnuti zaboravu priča o „jednom podvigu jedne generacije“. Poziv da se svi mi nešto „stariji“ prisetimo te veličanstvene energije, kao i da se Zajedno upitamo – šta smo uradili s njom... Komad je rađen po istoimenom tekstu komediografa Voje Radovanovića, a koji na sebi svojstven način nastoji odgonetnuti i dočarati čuveni (i po mnogo čemu jedinstveni) građanski protest 1996/1997.
Ova komedija je zapravo retrospektiva 22. i 23. dana beogradskih demonstracija 1996., odnosno, objašnjenje kako su se Mile (opozicionar i učesnik demonstracija) i Živko („pokradeni“ penzioner alkoholičar) našli iza rešetaka. Pored njih, u nosećim ulogama pojavljuju se još i dr Horvat (lekar, učesnik kontramitinga i strastveni štovalac predsednikovog lika i dela), Maja (konobarica koja je ostala bez posla u lutkarskom pozorištu, a kroz ljubavnu vezu sa Miletom pokušava da ode iz Srbije) i Đorđe Nastran (policajac, žrtva građanskog hapšenja).
Saznaćemo najzad ko je i kako zakrčio saobraćaj na Slaviji, otkud studentima lutka Predsednika i to u robijaškom odelu, ko je Sandokan.....
A u skladu sa duhom tih događaja, predstava je umotana živom svirkom četvoročlanog benda.

Ulaznice po ceni od 300 dinara možete nabaviti na biletarnici "Teatra 78" dva sata pre početka predstave. Sve informacije i rezervacije karata (koje toplo preporučujemo, budući se radi o premijernom izvođenju i ne zna se da li će i kada biti reprizne postavke) na tel. 011 3615 307, ili 063 7086080.










Wednesday, March 11, 2009

Anaksimen iz Mileta


Istorija filozofije


Anaksimen je poslednji u prvoj genaraciji filozofa koji su činili Miletsku školu. Rodio se 586. god. p.n.e. a umro je 525. god. p.n.e.
Njegova osnovna filozofska tvrdnja na prvi pogled ne donosi ništa novo u svet još uvek mlade filozofije. On je za arche odredio vazduh. Od vazduha je sve načinjeno i tu vidimo da se Anaksimandar opredeljuje za jedan prirodan element baš kao i Tales. Stvari se diferenciraju, pojedinačno stvaraju i određuju u zavisnosti od gustine i razređenosti vazduha. Vazduh, kao i kod Talesa, trebamo shvatiti hilozoistički, tj. kao oživljenu samopokretljivu tvar.
Kao što sam na početku naveo, Anaksimen na prvi pogled ne donosi ništa novo. Da bismo bolje pronikli u njegovu filozofiju potrebno je da shvatimo motive i razloge zbog kojeg je Anaksimen kao arche svega uveo baš vazduh, a ne neki drugi prirodni element ili bilo koju drugu stvar.
Za početak, Anaksimen je, kao i Tales, mogao da uvede vazduh zbog toga što se, baš kao i Talesova voda, on može zgušnjavati iz gasovitog stanja u tečno i čvrsto stanje. Zatim, Anaksimen je mogao uočiti da se smrt i prestanak disanja poklapaju, pa je na osnovu toga mogao da odredi i uvede vazduh kao gradivni i ključni element svega.
Za treći razlog (ujedno i ključni) potrebno je da se podsetimo Talesovog i Anaksimandrovog filozofskog učenja. Anaksimandar je zamerao Talesu i njegovoj vodi to što se iz vode ne mogu izdvojiti i ujedno formirati suprotnosti. Npr. voda kao osnov svega ne bi mogla biti i topla i hladna u isto vreme, a sa druge strane sve što postoji mora imati određen stepen toplote ili hladnoće. Dakle, iz vode, kao osnovnom prastanju iz koga još uvek nisu nastale stvari, nisu mogle nastati suprotnosti, jer ih ona u svom prapočetku nije mogla ujedno sadržati. Zato Anaksimandar u svoju filozofiju uvodi apejron kao nešto neodređeno i neiscrpno iz čega diferencijacijom i odvajenjem iz njega postaju pojedinačne stvari. Sada na scenu stupa Anaksimen koji Anaksimandru i njegovom apejronu zamera to što se apejron kao nešto neodređeno uopšte i ne nalazi u stvarima, a samim tim se to ne može nazvati archeom svega. Anaksimen uvodi u njegovu filozofiju vazduh, jer uvođenjem vazduha on prevazilazi sve probleme koje su imali Tales i Anaksimandar. Vazduh je, sa jedne strane, element, baš kao Talesova voda, samooživljen i samopokretljiv, kvalitativno je odrediv kroz zgušnjavanje i razređivanje, dok je sa druge strane, kvantitativno neodrediv, baš kao Anaksimandrov apejron. Vazduh je, kako je Anaksimen zdravorazumski razmišljao, kvantitativno neodrediv, jer stari Grci nisu mogli golim okom da vide i izmere tačnu količinu vazduha koja se nalazi u svetu. Upravo je zato vazduh pogodan jer ima sve karakteristike apejrona. Sa druge strane, vazduh zadržava i odlike Talesove vode, naime, on se zgrušnjava i razređuje, time je kvalitativno odrediv i tako nastaju pojedinačne stvari.
Kao što se može videti Anaksimen predstavlja sintezu predhodna dva učenja kojim prevazilazi i unapređuje filozofsku misao svojih predhodnika čime obezbeđuje svoje mesto u istoriji filozofije kao poslednji od trojce Miletskih filozofa.

Thursday, February 26, 2009

Kako pisati seminarski rad iz filozofije?

(Napomena – dosta saveta potiče iz eseja: „Pisanje radova iz filozofije“ od filozofa Jim Pryor-a; naravno, dosta toga potiče i iz ličnog iskustva)


Seminarski rad je samo jedna od formi pisanja u kojoj se može predstaviti tumačenje nekog određenog problema. Pisanje takvog rada može delovati kao noćna mora, ako se ne poznaju glavna pravila pisanja. Sve je lako kada se zna kako, tako da ću u ovom tekstu izložiti osnovna pravila i savete kako da napišete što bolji seminarski rad. Ne samo da ćete, posle čitanja ovog teksta, sa lakoćom napisati rad, nego će vam biti veoma zanimljivo i zabavno da to uradite, pa ćete, samim tim, želeti još da pišete. Prema radu se treba ponašati kao prema malom detetu: stalno ga posmatrati i brinuti se o njemu, posmatrati ga kako raste pred vama. Morate se pomiriti sa činjenicom da ćete barem par puta u potpunosti revidirati svoj rad, sve dok on ne bude spreman za čitanje. Napominjem da se ovo, pre svega, odnosi na filozofski rad, mada neka opšta pravila mogu poslužiti za temu iz bilo koje oblasti nauke.

Šta pisati u radu iz filozofije?
Nije dovoljno da u radu predstavite samo svoje mišljenje ili samo mišljenje filozofa o kome pišete. Potrebna je sinteza ta dva prikaza. Sâm pregled onoga što su drugi rekli nije dovoljan. Filozofija je uvek bila borba između dobrih i loših argumenata. Zato je potrebno braniti svoje ili tuđe argumente. Treba ponuditi dobre agrumente zašto nešto branite (ili napadate). Najbitinije je stojati iza svake svoje reči, svaku vašu tvrdnju neka podupiru ostale tvrdnje iz rada. Nemojte da vas ovo zastraši. Hajde da pogledamo kako bi to izgledalo na nekim primerima. Nije dovoljno reći: Ja smatram da P.

Mnogo je bolje kazati: Ja smatram da P, jer verujem da.... ili Ja smatram da P, što će upravo pokazati moj sledeći misaoni eksperiment... ili Ja smatram da P, što poktrepljuju sledeći argumenti..itd. Nadam se da shvatate o čemu se radi. Ne treba samo napisati neku misao, potrebno je iscrpeti je, uzeti od nje sve što je moguće, što je bolje objasniti i razraditi da bi čitaocu bilo mnogo lakše da je shvati, a i da vas ne bi shvatio na više načina, nego baš onako kako vi to želite. Gete (J.W. Goethe) je jednom prilikom rekao da su sve velike misli promišnjene već hiljadu puta, ali da bi ih učinili stvarno našim, moramo ih iskreno promisliti iznova, sve dok se ne ukorene u našem iskustvu.

Takođe, bitan je i cilj vašeg rada. Postoji više stvari koje to mogu biti. Navešću samo neke:

a) kritikuje se određeni argument, ili se pokazuje da argumenti koji idu u prilog nekom shvatanju nisu dobri (ovo je izuzetno teško, zato što je, najverovatnije, filozof koga pokušavate da kritikujete, razmišljao o standarnim kritikama koje mogu biti upućene na njegov račun. Zato vodite račina da, ako izaberete ovo za suštinu vašeg rada, budete dobro informisani o tome da li je već odgovoreno na kritiku koju vi upućujete); b) brani se agrument ili gledište od nečije kritike; c) nude se razlozi ili protivprimeri na navedeno gledište; d) upoređuju se jake i slabe strane dva suprotstavljena gledišta na neki problem (recimo, upoređuju se racionalisti i empiristi u pogledu shvatanja mogućnosti saznanja); e) pokazuje se da su neki filozofi primorani da prihvate određenu konsekvencu ili implikaciju njihovog učenja, s obzirom na njihova predhodna filozofska stanovišta, iako bi oni najradije tu implikaciju negirali; f) raspravlja se o posledicama koje bi određeno stanoviše imalo ako bi bilo tačno (npr. koje bi posledice imalo učenje materijalnog egoizma, po kome je sve što postoji, a i mi sami, samo proizvod mišnjelja datog filozofa? Nešto više o tome nekom drugom prilikom).
Ponoviću još jednom: bez obzira za šta se opredelite, morate eksplicitno stojati iza svojih tvrdnji, i navesti razloge za njihovo prihvatanje.

Međutim, dešava se da ljudi pretpostavljaju da nema potrebe za objašnjavanjem neke tvrdnje koja intuitvno deluje, po njima, sasvim izvesno i istinito. Naprotiv, potrebno je pretpostaviti da oni koji vas slušaju ili čitaju ne dele vaše mišljenje. Vaš rad treba da bude pokušaj da se ljudi ubede u vaše mišljenje. Zato, nemojte početi rad pretpostavkom koju će vaši protivnici sigurno odbaciti. Da biste nekog što bolje „obradili“, počnite sa iznošenjem opšte prihvaćenih pretpostavki, a onda ga polako vodite ka onome u šta želite da ga ubedite.

Nemojte biti previše ambiciozni i pokušati da puno toga kažete u vašem filzofskom radu. Rezultat toga će biti nečitljiv, nerazumljiv rad, pun slabo objašnjenih teza. Filozofija napreduje malim koracima, pa zato budite skromni, i nemojte postavljati zaključke od kojih će se zatresti ceo svet. Takođe, od vas se ne očekuje da date neki originalni doprinos ljudskoj misli. Biće za to vremena na pretek. Za sada, samo se trudite da vam rad bude dovoljno precizan i jasan.
Faze pisanja
Rana faza pisanja je najbitnija. Ona se tiče onoga šta treba da učinite pre samog pisanja rada. Pokušajte da tada izvadite što više beležaka iz date literature, skicirajte svoju glavnu misao i agrument koji će biti u centru pažnje rada i sastavite nacrt rada. Da bi ste počeli da pišete rad, morate dobro razumeti materiju o kojoj se govori. Zato nađite sagovornike, prijatelje ili kolege, kojima ćete objasniti glavnu ideju i pitati ih šta oni misle o tome. Ovo će vam pomoći da bolje definišete svoje misli i da shvatite dati problem. Ako ste u stanju da nešto sasvim jasno izložite, onda vi u potpunosti razumete o čemu se tu radi.Kada ste definisali svoje misli, počnite da pišete nacrt rada. To posmatrajte kao dobru organizaciju vaših misli i zaključaka i njihovo spajanje u jednu celinu. Tako ćete postati sigurni i u to šta zaista želite da kažete i koje to pitanje tumačite. Mnogi studenti i učenici imaju problema u pisanju zato što ne znaju šta hoće i šta su hteli nečim da kažu. Dakle, za to je potreban nacrt, odnosno koncept rada. Nemojte škrtariti na njemu, neka bude što detaljniji i duži (npr. za rad od 6 strana, koncept bi trebao da zauzima celu stranu).

Filozofski problemi zahtevaju dugo i pažljivo promišljanje, zato pisanje počnite na vreme. Nemojte pisati noć ili dve pred rok. To je glupo. Filozofija zahteva mnogo veću ozbiljnost. Potrebno je da date sebi dosta vremena za razmišnjalje. Nemojte raditi u žurbi ili pod stresom. Ako zapnete i ne možete dalje, zastanite i dajte svom umu malu pauzu od dva, tri dana. Nemojte brinuti da je to trošenje vremena, zato što će vaš um nesvesno misliti o prepreci i rešenje će vam se pojaviti. Ne sumnjajte u to.

Kada jednom napišete nacrt, spremni ste za prvu verziju rada. Posle par dana, pročitajte je i najverovatnije ćete nešto izmeniti. Barem tri ili četiri puta. Možete je pokazati i prijateljima i videti kakve su njihove reakcije. Da li razumeju vaš zaključak? Da li su im neki argumenti nejasni? Na sve to obratite pažnju.

Strutkura i jezik
Neka struktura vašeg rada bude sasvim očigledna. Nemojte mučiti čitaoca da sam pokušava da odgonetne o čemu vi to pišete. Tresnite mu vašu glavnu ideju u lice! Najbolji način da to uradite jeste da na početku rada napišete: APSTRAKT, pa stavite dve tačke i navedete šta sve hoćete da kažete. Evo primera jednog mog apstrakta iz teme „Jedistvenost supstancije“. Ne kažem da je on idealan primer, ali čisto da vidite o čemu govorim:

APSTRAKT:

Rad je pokušaj detaljnijeg objašnjenja pojma supstancije, različitih shvatanja ovog pojma i njegovog razvitka kroz istoriju filozofije. Jedinstvenost supstancije se, po meni, može najbolje videti u racionalističkoj filozofiji u kojoj stanovišta racionalističkih predstavnika proizilaze jedan iz drugog. Sve počinje od Dekartove definicije supstancije, koju Spinoza i Lajbnic takođe prihvataju, ali pritom stvaraju nove filozofske sisteme. Da li neko „pobeđuje“ ili „gubi“ pokušaću argumentovano da prikažem. U cilju što boljeg razumevanja pojma supstancije, na početku rada sažeto ću izložiti tradicionalno Aristotelovo gledište; dok na kraju, Kant će predstavljati određenu sintezu i eventualno rešenje ovog problema.


Dakle, pomognite čitaocu da prati vaše misli i pokažite mu pravac u kome ćete ga voditi. Ne morate pisati kao ja; možete koristiti neke od sledećih fraza: počeću sa, sada ću braniti ovu tezu, ove reči sugerišu da, pre nego što kažem šta nije u redu, želim da argumentom prikažem... i tako dalje. Postoji bezbroj mogućnosti, koje ćete i sami otkriti.

Što se tiče jezika, ne preopterećujte se književnim izrazima. Koristite jednostavnu prozu; pišite kratke i razumljive rečenice i paragrafe. Stvari o kojima pišete su već dovoljno duboke i teške da bi ste još i vi ubacivali neki pretenciozan jezik i suvišne reči. Vodite se pravilom: šta ne biste rekli u govoru, to nemojte ni napisati. Ako vaš rad izgleda kao da je pisan za trećerazrednu publiku, onda ste najverovatnije postigli odgovarajuću jasnoću. Pretpostavljam da ste se već susreli sa filozofima čije je pisanje veoma nejasno i komplikovano. Svako ko ih čita smatra da je to teško i frustrirajuće. Međutim, ti filozofi su veoma važni za filozofiju ne zbog takvog načina pisanja, nego upravo uprkos njemu. Zato se nemojte truditi da ih imitirate!

Budite sažeti i držite se date teme u naslovu. Nemojte lutati po celoj oblasti pokazujući kako ste dobro informisani i mnogo pametni. Formulišite centralno pitanje kojim želite da se bavite i stalno ga imajte pred očima. Pazite da sve što pišete bude relevantno za to pitanje. Pored toga, objasnite zašto je baš to relevantno. Ne dozvolite da čitalac pogađa.

Odnos prema čitaocu
Zamislite da čitalac nema pojma o čemu vi pišete i da se prvi put susreće sa takvom temom. Ako tako pišete onda ćete primorati sebe da objanite tehničke pojmove, kao i nejasne i maglovite misli datog filozofa.

Zapravo, možete otići i korak dalje i zamisliti da je vaš čitalac lenj, glup i zao. Lenj je, zato što ne želi da odgoneta vaše misteriozne rečenice i vaše nerazumljive argumente, ukoliko nisu očigledni. Glup je, tako da sve morate da mu servirate jasno i sažvakano. Zao je, zato što neće vaš rad čitati dobronamerno i blagonaklono. Na primer, ukoliko kažete nešto što se može shvatiti na više načina, on će shvatiti na onaj koji najmanje ide u prilog nekoj vašoj tezi. Zato je potrebno da se pazite dvosmislenih reči i rečenica. Probajte da predvidite sve moguće primedbe vašem gledištu i da odgovorite na njih. Recimo da date primedbu na račun nekog filozofskog gledišta, da li zaista mislite da će taj filozof tek tako prihvatiti poraz? Zamislite kako bi on mogao da uzvrati i kako biste se vi odbranili.Ne plašite se da pominjete primedbe svojoj tezi. Bolje da to vi učinite, nego neko drugi. Tako pokazujete da ste svesni da to nije krajnje rešenje problema, nego samo jedno od mogućih. A cilj filozofije je istina, tako da treba priznati poneku slabost svog gledišta, a ne na silu uklapati eventualne protivrečenosti i probleme u svoj „sistem“. Objasnite kako mislite da se te primedbe mogu prevazići i objasniti.

Prepravite i nastavite da prepravljate!!!!
Sada ste spremni da napišete prvu verziju vašeg fantastičnog rada!!! Kada to učinite, pustite da se stvari (odnosno, misli) slegnu dva ili tri dana. Onda se vratite radu i čitajte svaku rečenicu naglas, pritom postavljajući ovakva i slična pitanja: „Da li ovo zaista ima smisla?“; „Ovo je potpuno nejasno!“; „Šta ovo, pobogu, znači?“; „Da li se ovde ponavljam?“ i tako dalje. Pazite da svaka rečenica pogađa izvestan cilj. Otarasite se onih koje to ne čine. Čak i ako lepo zvuče. Ako niste zadovoljni nekom rečenicom, upitajte se zašto vam ona smeta. Možda ne razumete šta ste hteli da kažete ili se ne slažete sa njom u potpunosti. Ako je tako, otarasite je se.

Čitanje na glas vam može pomoći u vidite da li ono što ste napisali ima smisla. Takođe, tako se najbolje uočavaju digresije, rupe i nejasnoće.

Budite spremni da pisanje tri ili četiri verzije svog rada!

Na samom kraju, trebalo bi da imate na umu da ćete biti ocenjivani na osnovu sledećih kriterijuma:
1. Koliko dobro razumete stvari o kojima pišete.
2. Koliko su vam dobri argumenti.
3. Koliko vam je pisanje jasno i dobro organizovano.

Rad neće biti ocenjivan na osnovu toga da li se profesor slaže sa vašim zaključkom, već da li ste zaključak dobro odbranili.

Srećno!

Wednesday, February 25, 2009

Filozof nije Istoričar filozofije?

Nedavno mi se desila jedna slučajnost koja je na mene ostavila jak utisak, naljutila me je i inspirisala da napišem ovaj tekst. Naime, na pitanje jednog mog kolege da li smo mi po završetku studija filozofije dipl. filozofi ili dipl. istoričari filozofije, profesor je dao jasan odgovor. Mene nije začudio odgovor, već njegovo obrazlaganje i začudilo me je razdvajanje filozofije i ist. filozofije. Zatim sam tog istog dana posle predavanja otvorio časopis srpskog filozofskog društva i, zamislite, naišao na tekst koji opet jasno pravi razliku između istorije filozofije i filozofije. Za jedan dan sam iz dva izvora video da se pravi oštra razlika između ove dve, nazovimo, "discipline". To me je naljutilo... O čemu se zapravo radi, ima li uopšte razlike između istorije filozofije i same filozofije i ako je ima kakva je to razlika?


Pre svega je je potrebno reći čime se prema časopisu i profesoru, kao i ostalim istomišljenicima, bavi istoričar filozofije, a čime se bavi filozof. Evo jednog citata iz časopisa koji me je „oduševio“ i koji će ukratko objasniti razliku: Na istoričaru je filozofije da smisao puteva mišljenja održava otvorenim za sopstveno vreme, ne zarad puke učenosti i mnogoznalaštva, već zarad mudrosti, odnosno rada njegovih kolega i savremenika, filozofa. Posao filozofa nije da bude istoričar filozofije i zato mu je ovaj potreban da bi za filozofa držao otvorenim bogatstvo smisla misli prošlih filozofija, za kojima sam filozof može da posegne u svom radu. Odavde se pokazuje da je razlika između njih u sledećem: dok filozofi kao mislioci puteva otvaraju puteve mišljenja, dotle istoričari filozofije čuvaju otvorenost tih puteva u svom vremenu. Zato istoričari filozofije jesu čuvari otvorenosti puteva mišljenja, kako sleđenih, tako i nesleđenih.

Istoričar filozofije se trudi da interpretira, protumači, analizira filozofe pre njega koji su pisali i isticali svoja mišljenja. Njegov posao se, dakle, svodi kao i kod istoričara na sistematizovanje i analizu predhodnih filozofa. Od njega se ne zahteva razmišljanje, inovacija i bilo kakvo nadopunjavanje i kritikovanje predhodnih filozofa, jer ih on samo analizira. Sa druge strane, filozof ima posao da informacije preuzme od istoričara filozofije i zatim „razmišlja“, da stvara nove teorije, kritikuje svoje predhodnike i doprinese čovečanstvu.


Dakle, istoričar filozofije je rob koji traži i kopa informacije o predhodnim filozofima da bi zatim filozof preuzeo od njega te informacije i sa njima radio. Kakva gomila gluposti!


Bitno je shvatiti da su filozof i istoričar filozofije jedno isto. Do sada još nisam čuo i susreo nekog ko sebe naziva istoričarem filozofije, a koji se ne bavi samom filozofijom. To je prosto nemoguće. Nemoguće je baviti se striktno istorijom filozofije. Filozof sam mora da ima uvid u celokupnu istoriju filozofije da bi bio upućen u tok i razvoj svesti i mišljenja; on sam mora da istražuje i analizira predhodne filozofe i po potrebi vadi činjenice i usled toga unapređuje misao. To za njega neće raditi „istoričar filozofije“. Neće postojati tamo-neka-osoba koju ja zamolim da mi kaže ko je bio Platon i čime se on bavio da bih ja zatim njega kritikovao ili podržavao. Sam filozof je isoričar filozofije. Na filozofu je da sam sedne i sam čita, istražuje i pokuša da utvrdi misao svog predhodnika, da bi je zatim, ako to želi, preuzeo za svoj rad i unapredio ili eventualno ktitikovao. Ne može se i ne sme praviti razlika između te dve profesije jer su međusobno zavisne i nerazdvojive. Jedna osoba ne može biti filozof ako i sama nije istoričar filozofije, kao i obrnuto. Te dve profesije su nerazdvojive.


Striktno razdvajanje filozofije i istorije filozofije je velika greška koja je iz nepoznatog razloga prihvaćena kao istinita i prava je šteta ne uvideti tu grešku i prihvatiti je.

Ima li vreme vremena?

(SEMINARSKI RAD)
Sveti Avgustin je rekao da zna šta je vreme sve dok ga neko ne upita da ga objasni.
Jedno od najstarijih i najtežih pitanja koje nam se nameće kada istražujemo bilo koji segment stvarnosti je upravo pitanje: šta je vreme? Vreme se oduvek uzimalo zdravo za gotovo, retko kada se tragalo dublje za traženjem nekog univerzalnog, metafizičkog odgovora. Zašto? Možda zbog toga što je takvo traženje izuzetno teško, teže nego što se čini na prvi pogled, a možda i zato što svakim dubljim zalaženjem u ovu problematiku dolazimo do raznih protivrečenosti. Ako ne možemo dati neki direktan odgovor na gore postavljeno pitanje, možemo ipak razmišljati koje su to karakteristike vremena, smatra Miloš Arsenijević u svom delu “Vreme i vremena”. Rad ću ograničiti samo na to delo, pokušavajući da na pravilan način protumačim glavne teze vremenâ u vremenu. Takođe ću, u Zenonovom stilu, pretpostaviti i da nema vremenâ (što smatra atemporalistička doktrina) i izvući logičke implikacije iz toga.

***
Za vreme se kaže da ono teče, jer se nekako intuitivno čini da je to njegova glavna odlika. Da bismo razumeli tok vremena potrebna su nam različita vremena koja bi se kretala. Ta razlika vremena bi se mogla označiti kao prošlost, sadašnjost i budućnost.
Ova razlika se ne može svesti na razliku između ranijeg, jednovremenog i kasnijeg. To možemo lako videti ako pretpostavimo npr. da je događaj x raniji od događaja y. Da li se odatle može zaključiti da je x prošli događaj, a y budući događaj? Ne može, zato što i x i y mogu biti i prošli i budući događaji, kao što i neki od njih može biti sadašnji događaj. Ako se pretpostavi da vreme ima smer, onda se može, u izvesnom smislu, reći da, ako kažemo da x je ranije od y, zaista govorimo nešto i o prošlosti i o budućnosti. Međutim, i dalje ne znamo da li su x i y prošli, sadašnji ili budući događaji. Da bismo to znali, potreban je neki dodatni uslov.
Taj uslov kaže da kada govorimo o ranijim i kasnijim događajima, to moramo činiti samo na osnovu nečega što je već sadašnje, čime bi vremena bila određena kao prošla i buduća, u zavisnosti od toga da li su ranija ili kasnija u odnosu na ono stanje koje je sadašnje. Zanemarivanje ovoga je omogućilo paradoks Mek Tagarta.
Mek Tagart je svojstva prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nazvao A-serijom, za razliku od B-serije vremenskih položaja gde su događaji uređeni relacijom između biti raniji, biti jednovremen i biti kasniji. On je smatrao da je vreme neodvojivo od A-serije događaja, jer je A-serija neophodna da bi se objasnila promena, bez koje se vreme ne bi razlikovalo od drugih linearnih kontinuuma; osim toga, A-serija je primarna jer se pomoću nje može definisati B-serija, dok obrnuto ne važi. Ovo je pozitivni deo ovog agrumenta. Negativni deo, odnosno Mek Targatov paradoks, tvrdi da ne postoji vreme, zato što pretpostavka o toku vremena vodi u beskonačan regres. Stvar je u tome što se kaže da jedan događaj može istovremeno imati sva tri obeležja A-serije; on je i prošli i sadašnji i budući, što je nemoguće.
Ako bismo pokušali da izbegnemo paradoks tako što bismo rekli da je neki događaj sadašnji, da je nekada bio budući i da će jednom biti prošli, ništa ne bismo postigli. Jer, posmatrani događaj je sadašnji u trenutku koji je sadašnji, on je bio budući u nekom prošlom trenutku, a biće prošli u jednom budućem trenutku, ali tada svaki trenutak poseduje sva tri A-svojstva.
Mek Tagart je bio uveren u validnost svog argumenta, pa je stoga zaključio da ne preostaje ništa drugo nego da se utvrdi da je sam pojam vremena protivrečan u sebi, odakle je zaključio da vreme ne može biti realno; a ako nema vremena, onda nema ni toka vremena.

***
Razlika između prošlih, sadašnjih i budućih događaja se izražava pomoću glagolskih vremena; na engleskom je teorija koja poriče realnost razlike između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nazvana tensless theory of time, zato što “tense” označava vreme u gramatičkom smislu. U našem jeziku nema razlike između time i tense, pa ćemo zato govoriti o atemporalnosti vremena, gde je atemporalnost shvaćena kao odsustvo vremêna, a ne kao čista bezvremenost. Ova teorija deluje veoma neobično, pošto je razlika, recimo, između prošlosti i budućnosti ne samo očigledna, nego deluje kao da je objektivna i potpuno nezavisna od nas. Pokazaće se, međutim, da atempotalistička teorija može takođe delovati intuitivno prihvatljivo.
Atemporalisti su pokušali da reinterpretiraju vremena, koja su u temporalističkoj logici nesvodiva monadička svojstva događaja, tako da ona postanu definljiva preko osnovnih relacija između vremenskih intervala u kojima se događaji odigravaju i vremenskih intervala u kojima se o događajima govori.
Ovo se najbolje može videti kroz primer. Uzmimo iskaz: “Vetar duva”; u običnom jeziku nam najčešće kontekst pomaže da odredimo o kom se intervalu radi kada se govori o vremenu u kojem je nešto tvrđeno. Ako kažem da vetar duva, s jedne strane, ne govorim ni o nečemu prošlom ni o budućem, ali takođe ne želim da se ograničim samo na interval koji moj iskaz zauzima. Reči “vetar duva” mogu se izgovoriti za sekundu ili dve, ali ja ne želim da se sadašnjost u kojoj duva vetar protegne na sekundu ili dve. Čak postoje i neki događaji koji su toliko kratki da se ne može dovoljno brzo reći da se sada dešavaju. Na primer: “Što me nešto probode u grudima!”, kažemo sa zakašnjenjem pošto u vreme trajanja događaja prosto nismo bili u stanju da izgovorimo odgovarajuću rečenicu o tome šta se događa. Naravno, ako želimo biti precizni u pogledu konteksta možemo reći da vetar duva od jutros, upotrebljavajući sadašnje vreme. To znači da sadašnjost te tvrdnje počinje od jutros, kao da sam još tad počela da izgovaram iskaz i tek sad ga završila. U svakom slučaju, vreme za koje se eksplicitno kaže (ili implicitno podrazumeva) da je vreme u kojem tvrđenje treba da važi, ne sme da bude kraće od vremena trajanja samog događaja za koji se tvrdi da je sadašnji, inače bi tvrđenje bilo lažno, jer događaj ne bi bio sadašnji nego delimično-sadašnji-delimično-prošli ili delimično-budući-i-sadašnji ili itd... Ali ne samo to. Pod uslovom da je sadašnji događaj vremenski dobro individuiran, vreme za koje se pretpostavlja da je vreme u kojem tvrđenje treba da važi, ne sme biti ni duže od vremena samog događaja za koji se kaže da je sadašnji, zato što to više ne bi bilo tvrđenje o tom, nego o nekom drugom događaju.
Sve u svemu, vreme za koje se pretpostavlja da je vreme sadašnjost nekog događaja, treba da važi da ne sme da bude ni kraće ni duže od vremena u kojem se neki događaj dešava, već mora biti jedno isto vreme; dakle, događaj za koji se kaže da je sadašnji mora da bude jednoznačno određen vremenom na koje se sam konkretan iskaz proteže. Konkretan iskaz o tome da vetar sada duva je istinit ako i samo ako vetar zaista duva u vremenu koje je eksplicitno ili implicitno određeno kao vreme u kojem dotični iskaz treba da važi. Odavde sledi da će svaka promena u vremenu događanja automatski narušiti istinitost tvrđenja o njegovoj sadašnjost i ispuniti neke druge istinitosne uslove, odnosno uslove za pripisivanje nekog drugog vremena.
Istinitosni ulovi temporalnih iskaza se menjaju na način koji zavisi isključivo od odnosa između vremena kada su iskazi izrečeni i vremena kada su se iskazi desili. To omogućava da se ovi istinitosni uslovi odrede atemporalno, to jest bez pozivanja na vremena o kojima iskazi govore. A pošto su istinitosni ulovi temoporalnih iskaza sami atemporalni, to je bilo dovoljno atemporalistima da poreknu realnost vremenâ.

***
Postoji jedna druga doktrina, prezentizam, po kojoj je ono što je realno samo ono što je u toku vremena sadašnje. Međutim, ovo ne znači da se ne može govoriti o stanju koje je bilo realno. Tome i služe glagolska vremena. Nešto što je prošlo je realno u smislu što je s obzirom na tok vremena bilo sadašnje. Dakle, da bi neko stanje bilo realno, nužan i dovoljan uslov je da bude sadašnje; a da je neko stanje bilo realno, nužan i dovoljan uslov za to da je bilo sadašnje. Buduće stanje niti jeste niti je bilo realno, pošto u toku vremena nikada nije bilo sadašnje. Tako prezentizam, može da objasni tok vremena, odnosno razliku između prošlosti i budućnosti, a da ni prošla ni buduća vremena ne smatra realnim. Sada se postavlja jedno bitno pitanje: da li prezentisti sadašnjost shvatanju kao nešto trenutno ili je vezuju za vremenski interval? Ako je prvo slučaj, onda je pitanje da li se o svetu može govoriti o tome kakav je u trenutku. Ako je svet do nekog trenutka bio drugačiji nego što će biti, da li je on u trenutku onakav kakav je bio ili kakav će biti, ili ni jedno ni drugo? Osim toga, u trenutku se ništa ne događa, osim što nešto prestaje a nešto drugo počinje da se događa.
Ako se prezentisti opredele za drugu alternativu, pa o sadašnjosti govore kao nečemu što je vezano za vremenski interval, onda nastupaju mnogi drugi problemi. Da li je sadašnjost nešto što se događa u sekundi, minuti, satu, danu, mesecu, godini, deceniji, veku ili nekom dužem vremeskom periodu. Lako se dolazi i do pitanja gde se završava realnost koja navodno pripada sadašnjosti, a gde počinje nerealnost prošlosti. Prezentisti ne bi smeli da svoj osnovni pojam ostave ovoliko nejasnim, što oni upravo čine.
***
Temporalistička teorija nema ovakvih problema, kako god da se opredelimo da govorimo o sadašnjosti, jer je u njoj sadašnjost potrebna samo za to da bi se mogla napraviti razlika između prošlosti i budućnosti. Ako o sadašnjem stanju sveta govorimo kao o stanju u vremenskom intervalu, onda nema apsolutne sadašnjosti, jer svaki interval ima podinterval koji je prošli u odnosu na neki njegov drugi podinterval. Pošto temporalistička teorije ne proteže granice realnosti samo do granica sadašnjosti, odsustvo apsolutne sadašnjosti nema nikakve neželjene implikacije. Koji god događaj proglasili sadašnjim, uvek će postojati jasna razlika između događaja koji su u odnosu na njega prošli i onih koji su u odnosu na njega budući.
Na samom kraju, došli smo do zaključka da smo obavezni prihvatiti postojanje A-serije (postojanje vremenâ) ukoliko želimo da iskazi o prošlosti i budućnosti ili hipotetički iskazi (kojima se, na primer, tvrdi da se neki događaj mogao ostvariti, ali ipak nije, ili da se neki događaj realizovao, ali da to nije bilo nužno) uopšte imaju smisla, a i da bi (delimično) sačuvali čulnu stvarnost oko nas, onakvu kakvu prihvatamo da jeste.




LITERATURA


Arsenijević Miloš, “Vreme i vremena”, Dereta, Beograd, 2003.

Anaksimandar

(ISTORIJA FILOZOFIJE)


Smatra se da je Anaksimandar iz Mileta (611-556. pre n.e.) bio Talesov učenik. Zahvaljujući Aristotelovom učeniku, Teofrasu, ostala nam je sačuvana autentična Anaksimandrova tvrdnja, koja se inače smatra prvom filozofskom rečenicom.

Ona glasi: “Ono iz čega stvari nastaju u to i nestaju po nužnosti, jer one jedna drugoj plaćaju pravednu kaznu i odmazdu za svoju nepravičnost po redu vremena”.
Pre nego što krenem sa analizom ove rečenice, moram nešto više reći o Anaksimandrovom arhe-u. Teofrast kaže da, po Anaksimandru, supstancija (odnosno - pranačelo) svih stvari jeste ἄπειρον, ili „apejron“. Ovo je kovanica sastavljena od dve reči: „α“ – alfa, što znači negaciju i „πἑρας“, što znači granicu, tako da „apejron“ ima značenje nečega što je neodređeno, nedefinisano i neograničeno u kvanitativnom, kvalitativnom, prostornom i vremenskom smislu.

Što se tiče pranačela, Anaksimandar ne sledi svog učitelja Talesa, već njegovu tvrdnju pobija na čisto logičkom osnovu. Pranačelo ne može biti ni voda niti neki drugi poznati element. Ako bi neki element bio prvobitan, on bi nadvladao ostale. Znamo da je voda vlažna, vatra topla..., ako bi neki od ovih elemenata bio beskonačan, on bi „pobedio“ druge, tako da oni ne bi više ni postojali. Zato prvobitna tvar mora biti neutralna u toj kosmičkoj borbi.

Zbog toga što je za arhe proglasio nešto s čim se kao takvim u prirodi ne možemo susresti, Anaksimandar se može smatrati prvim metafizičarem, pošto metafizika (grč. ta meta ta physika) označava nauku koja se odnosi na nešto što je iza ili s one strane fizičkog, čulno uočljivog.

Iz „apejrona“ su se, prvom diferencijacijom, izdvojile prvobitne suprotnosti. Prva diferencijacija je ujedno bila i negacija, ali negacija onog jednog. Prvobitne suprotnosti su bile: toplota i hladnoća. Kasnije su, iz primarnih, nastale sekunadarne suprotnosti koje su bile: isparavanje i vlažnost, i tako redom nastajale su sve druge pojedinačne stvari. Jedina mogućnost da suprotnosti sačuvaju svoju egzistenciju jeste to da budu stalno u ratu (grč. πόλεμος). Da bi se uspostavila ravnoteža, stvari moraju biti u jedinstu, a ne podvojene. Međutim, stvari mogu postojati samo kao određene, konačne, definisane. Čim se uspostavi jedinstvo među njima, stvari bivaju progutane u „apejronu“. Jer, ἄπειρον nema oblik, on predstavlja nedefinisanost, bezrazličitost. To je jedna neodređenost koja je u potpunosti amorfna.


Ono što je zanimljivo je da stvari (suprotnosti) nestaju zato što jedna drugoj plaćaju nepravdu za svoje postojanje! Zašto je postojanje nepravda?
Anaksimandar je smatrao da kada se suprotnosti razdvoje iz „apejrona“, svaka od njih teži da zauvek vlada, da potpuno proširi svoju moć i tako, da ona sama postane „apejron“. Npr. dok traje zima, ona teži da što duže opstane i da tako pobedi leto. Time ona prekoračuje svoju „peras“, odnosno svoju granicu, i biva kažnjena za svoju nepravdu time što više ne može da postoji, vraća se u „apejron“ i prepušta mesto letu. I tako sve u krug, večno.
Moguće je da je smena godišnjih doba, pri čemu leti i zimi dolazi do dominacije jedne od suprotnosti, Anaksimandru služila kao model, dok bi osim toga postojali i duži vremenski ciklusi u kojima bi povremeno dolazilo do potpune pobede jedne od suprotnosti. Ipak, pravda se dostiže kada postoji ravnoteža suprotnosti.
Anaksimandar, kao i svi stari Grci, smatrao je da je pravda kosmička, a ne ljudska kategorija. Pravda nije nešto što zavisi od ljudskih postupaka i njihove egzistencije, ona postoji nezavisno od toga, i predstavlja poredak; svetski poredak je pravda, a rušenje tog poretka nepravda. Izgleda da i ideje o kazni i odmazdi Anaksimandar preuzima iz mitoloških predstava, gde se takođe smatra da je svako bivstovanje ravnoteža i borba suprotnosti.



(Napomena. za detaljniju analizu pojma "apejrona" pogledati seminarski rad pod naslovom "Anaksimandrov pojam apejrona", koji će uskoro biti objavljen)

Monday, February 23, 2009

Tales iz Mileta


Istorija filozofije

Tales (625.-548. g. p.n.e.) je rođen u Miletu i osim toga što je bio ovenčan slavom jednog od sedam grčkih mudraca i prvog grčkog naučnika, on je bio i prvi filozof. Zašto je to tako saznaćemo u daljem tekstu.

Milet je bio grad na obali Male Azije koje su naseljavali Jonjani (jedno grčko pleme). Jonija je i dugo posle Talesa bila jedan od glavnih centara ondašnje nauke, pre svega matematike. I sam Tales je ušao u istoriju matematike. Teorema koja glasi: „Na pravoj koju presecaju, paralelne prave obrazuju parove jednakih uglova.“, i danas nosi njegovo ime. A budući da se postavio kao „astronom“ i „inžinjer“, Tales je, možemo slobodno reći, s pravom zauzimao mesto „naučnika“ među sedmoricom mudraca.

Znanja koja su mu omogućila da postane „prvi grčki naučnik“ Tales je stekao putujući po svetu, a to je u ono vreme značilo – po Sredozemlju. Od egipatskih sveštenika Tales se učio geometriji, a od vavilonskih astronomiji. No da li se njegova zasluga iscrpljuje u tome što je ta znanja doneo u Grčku i eventualno im pridodao još neko otkriće?

Na predhodno pitanje je teško odgovoriti sa pouzdanošću, ali je činjenica da se kasnija, razvijena grčka nauka, a pre svega matematika, razlikuje od egipatske i vavilonske ne po količini znanja, ili ne pre svega po tome, već kvalitativno, za šta je sasvim mogućno bar delom bio zaslužan Tales.

Pogledajmo na jednom primeru u čemu se to grčka matematika razlikuje od predhodnih. „Geometrija“ na grčkom otprilike znači „zemljomerstvo“ (ge - zemlja; metron - mera), i to značenje jasno ukazuje na to šta je geometrija bila u Egiptu, a onda, svakako, i u samoj Grčkoj. Posle poplava, na obalama Nila je ostajao mulj u kome se nisu mogle razabrati granice između pojedinih imanja. Pre nego što bi se pristupilo setvi, međe bi ponovo obeležavao „geometar“. Obavljajući taj posao, „geometar“ je možda znao – ono što su egipatski sveštenici sigurno znali – da ako dve stranice trougla obrazuju prav ugao i ako jedna od njih iznosi 4 a druga 4 jedinice neke mere, onda dužina treće strane, hipotenuze (u prevodu – „zategnutog (užeta)“; od hipo-teino – zatezati) iznosi 5 jedinica iste mere. Ovakav trougao se inače zove „egipatski trougao“. Ne možemo li onda reći da su već Egipćani znali za neku verziju onoga što će kasnije biti nazvano Pitagorinom teoremom? Ako imamo u vidu šta će se kasnije smatrati teoremom, odgovor na predhodno pitanje treba da bude odričan! Egipatskom znanju je, pre svega, nedostajala opštost (zbir kvadrata nad katetama bilo kog pravouglog trogla uvek je jednak kvadratu nad hipotenuzom), a zatim, to egipatsko znanje nije počivalo na dokazu da stvari u opštem slučaju moraju stajati tako kako stoje, te da zato tako stoje i u datom, pojedinačnom slučaju. Ne zadugo posle Talesa, Demokrit iz Abdere (o kome će biti reči kasnije) se hvalio kako se upravo u ovom umeću dokazivanja sastoji njegova apsolutna nadmoć nad egipatskim matematičarima.

Osim karakteristika opštosti i dokazanosti, cela grčka nauka, a ne samo matematika, odlikuje se jednim idealom znanja koji ne podrazumeva ni praktičnu usmerenost egipatskih geometara ni religijsku usmerenost vavilonskih sveštenika, a što ilustruje sledeća priča o Talesu. Jednom je, naime, Tales predvideo bogati rod maslina, pa je otkupljivao prese za pravljenje maslinovog ulja, zbog čega se kasnije debelo obogatio. „Evo šta sve nauka može!“ je pouka prvog dela priče. Ali odmah zatim se kaže da je Tales to što je učinio, učinio samo zato da bi ismejao one koji ismejavaju nauku, a u stvari mu do bogatstva uopšte nije ni stalo. „Jedino ako si odličan možeš s pravom da kažeš da odličan uspeh nije važan!“. Cilj nauke nije korist već znanje radi samog znanja. Ovaj ideal grčkog shvatanja nauke potisnut je u Modernom dobu, ali se ne može reći da i danas nema pristalica, barem u delu naučne populacije.

Kao „astronom“ (aster – zvezda; nomos – red, zakon, poredak) Tales se proslavio time što je predvideo pomračenje Sunca 584. g. p.n.e. Do ovog otkrića je Tales došao induktivnim putem (lat. in-ductio – izvoditi), tj. na osnovu predhodnih položaja Sunca i Meseca koje su u svojim astronomskim tornjevima („astronomskim kulama“) beležili vavilonski sveštenici. Tako se Tales, osim kao majstor u matematičkom dokazivanju, dokazao i kao majstor u korišćenju druge naučne metode – induktivno zaključivanje na osnovu posmatranja.

Apokrifno, po pričama sumnjive verodostojnosti, Talesu su zbog njegove moći predviđanja pripisivane natprirodne moći. Naime, slučaj istorijskih okolnosti je hteo da baš na dan pomračenja Sunca koje je Tales predvideo Liđani i Međani vode bitku na reci Halis , da bi se usred bitke zbog ove nepoznate pojave razbežali. Tako je Tales postao prorok „božjeg mirotvorstva“. Međutim, naravoučenije ove apokrifne priče je da Tales nije bio religiozni prorok već naučnik koji predviđa pojave koje su natprirodne samo onima koji se ne bave naukom.

Tales se proslavio i kao inženjer, što znači u domenu onoga što bismo danas nazvali primenjenom naukom. Kada je Krez poveo rat protiv Kira , njegova vojska je naišla na već pomenutu reku Halis kao nepremostivu prepreku. Tales je rešio problem nepremostivosti tako što je naredio da se iza logora iskopa rov u obliku polumeseca, što je nivo vode smanjilo do te mere da ju je lako bilo pregaziti.

Moglo bi se pomisliti da smo dosad govorili samo o Talesu kao naučniku, ali ne kao i filozofu. Ali treba imati na umu da nikakva jasna granica između nauke i filozofije nije postojala, ne samo u vreme Talesa, već i dugo posle njega.

Ipak, ima nečeg u učenju koje se Talesu prepisuje (prepisuje se jer ne postoji ni jedan njegov, lični spis, svi su izgubljeni) za šta se može reći da je, s obzirom na kasnije razdvajanje nauke tipično filozofsko. Naime, preko Aristotela, koji se može smatrati prvim istoričarem filozofije, saznajemo da je Tales tvrdio kako je voda osnov svega. Kako razumeti ovu tvrdnju i šta je u njoj filozofsko?

Najbolje je poći od pitanja na koje Talesova tvrdnja treba da bude odgovor: „Šta je osnov svega?“. Ovo pitanje je tipično filozofsko, i već samo po tome što ga je postavio, Tales se može smatrati prvim filozofom, nezavisno od toga kako je odgovorio. U pitanju se podrazumeva da se iza mnoštvenosti, raznolikosti i promenljivosti sveta koji opažamo krije nešto što je jedninstveno i svuda i uvek istovetno. To nešto jedinstveno i svuda i uvek istovetno je osnov mnoštvenog, raznolikog i promenljivog sveta. Da bismo se više približili smislu Talesovog pitanja i njegovog odgovora, pozabavimo se malo značenjem grčke reči koju prevodimo kao osnov.

Ta grčka reč je arche (čita se arhe). Arche se inače kao osnov, može prevesti i kao načelo, princip. Najprostije značenje reči arche je početak. No, da je Tales upotrebio arche u svom najprostijem smislu, verovatno ga ne bismo smatrali prvim filozofom. I pre njega su Grci, poput Hesioda i Homera, prepričavali mitove o nastanku kosmosa, i u jednoj od tih kosmogonija na početku sveta je bio bog Okean – dakle, bog Velike vode, kao sama ta voda. Za Talesa, međutim, voda nije bila samo na početku sveta, već, na osnovu onoga što nam kaže Aristotel, voda i sada jeste i biće uvek arche svega što postoji, što znači da reč arche trebamao shvatiti u gore pomenutom filozofskom smislu.

Ako voda nije, kao u mitu o postanku sveta, prosto na početku, kako da razumemo tvrdnju da je ona i dalje osnov svega? Najjednostavnije tumačenje je da je upravo voda ono iz čega se sve što postoji sastoji. Prisustvo vode u svemu oko nas, uključujući i nas same, ide u prilog tom tumačenju. Tom tumačenju ide u prilog i ono što Aristotel kaže. Možda je Tales mislio da se čak i veoma tvrde stvari u krjnjoj liniji sastoje iz vode, recimo veoma zgusnute vode. Reč koju Aristotel koristi (ali za koju ne znamo da li ju je i Tales koristio) da označi ovakvu ulogu vode je hyle (čita se hile). Hyle označava u bukvalnom prevodu drvenu građu, ali u širem smislu označava građu uopšte, gradivni materijal, tvar.

Ono što predhodnom tumačenju ne ide u prilog je to što ostaje potpuno nejasno kako bi na osnovu običnog materijala, nežive tvari, mogle da se objasne promene i kretanje u prirodi. Zato su možda u pravu oni, kasniji tumači Talesovog učenja, prema kojima vodu treba shvatiti kao živu ili oživljenu tvar. Po tom, verovatno ispravnijem tumačenju, Tales bi bio hilozoista (zoe – život), i kada Aristotel sve miletske filozofe zove filzičarima, onda prirodu (physis) treba shvatiti kao nešto u osnovi živo, a vodu kao nešto što je materijal i građa svega i kao nešto što se samo od sebe kreće i preobražava.

Uskoro sledi tekst o Anaksimandru....