Wednesday, February 25, 2009

Anaksimandar

(ISTORIJA FILOZOFIJE)


Smatra se da je Anaksimandar iz Mileta (611-556. pre n.e.) bio Talesov učenik. Zahvaljujući Aristotelovom učeniku, Teofrasu, ostala nam je sačuvana autentična Anaksimandrova tvrdnja, koja se inače smatra prvom filozofskom rečenicom.

Ona glasi: “Ono iz čega stvari nastaju u to i nestaju po nužnosti, jer one jedna drugoj plaćaju pravednu kaznu i odmazdu za svoju nepravičnost po redu vremena”.
Pre nego što krenem sa analizom ove rečenice, moram nešto više reći o Anaksimandrovom arhe-u. Teofrast kaže da, po Anaksimandru, supstancija (odnosno - pranačelo) svih stvari jeste ἄπειρον, ili „apejron“. Ovo je kovanica sastavljena od dve reči: „α“ – alfa, što znači negaciju i „πἑρας“, što znači granicu, tako da „apejron“ ima značenje nečega što je neodređeno, nedefinisano i neograničeno u kvanitativnom, kvalitativnom, prostornom i vremenskom smislu.

Što se tiče pranačela, Anaksimandar ne sledi svog učitelja Talesa, već njegovu tvrdnju pobija na čisto logičkom osnovu. Pranačelo ne može biti ni voda niti neki drugi poznati element. Ako bi neki element bio prvobitan, on bi nadvladao ostale. Znamo da je voda vlažna, vatra topla..., ako bi neki od ovih elemenata bio beskonačan, on bi „pobedio“ druge, tako da oni ne bi više ni postojali. Zato prvobitna tvar mora biti neutralna u toj kosmičkoj borbi.

Zbog toga što je za arhe proglasio nešto s čim se kao takvim u prirodi ne možemo susresti, Anaksimandar se može smatrati prvim metafizičarem, pošto metafizika (grč. ta meta ta physika) označava nauku koja se odnosi na nešto što je iza ili s one strane fizičkog, čulno uočljivog.

Iz „apejrona“ su se, prvom diferencijacijom, izdvojile prvobitne suprotnosti. Prva diferencijacija je ujedno bila i negacija, ali negacija onog jednog. Prvobitne suprotnosti su bile: toplota i hladnoća. Kasnije su, iz primarnih, nastale sekunadarne suprotnosti koje su bile: isparavanje i vlažnost, i tako redom nastajale su sve druge pojedinačne stvari. Jedina mogućnost da suprotnosti sačuvaju svoju egzistenciju jeste to da budu stalno u ratu (grč. πόλεμος). Da bi se uspostavila ravnoteža, stvari moraju biti u jedinstu, a ne podvojene. Međutim, stvari mogu postojati samo kao određene, konačne, definisane. Čim se uspostavi jedinstvo među njima, stvari bivaju progutane u „apejronu“. Jer, ἄπειρον nema oblik, on predstavlja nedefinisanost, bezrazličitost. To je jedna neodređenost koja je u potpunosti amorfna.


Ono što je zanimljivo je da stvari (suprotnosti) nestaju zato što jedna drugoj plaćaju nepravdu za svoje postojanje! Zašto je postojanje nepravda?
Anaksimandar je smatrao da kada se suprotnosti razdvoje iz „apejrona“, svaka od njih teži da zauvek vlada, da potpuno proširi svoju moć i tako, da ona sama postane „apejron“. Npr. dok traje zima, ona teži da što duže opstane i da tako pobedi leto. Time ona prekoračuje svoju „peras“, odnosno svoju granicu, i biva kažnjena za svoju nepravdu time što više ne može da postoji, vraća se u „apejron“ i prepušta mesto letu. I tako sve u krug, večno.
Moguće je da je smena godišnjih doba, pri čemu leti i zimi dolazi do dominacije jedne od suprotnosti, Anaksimandru služila kao model, dok bi osim toga postojali i duži vremenski ciklusi u kojima bi povremeno dolazilo do potpune pobede jedne od suprotnosti. Ipak, pravda se dostiže kada postoji ravnoteža suprotnosti.
Anaksimandar, kao i svi stari Grci, smatrao je da je pravda kosmička, a ne ljudska kategorija. Pravda nije nešto što zavisi od ljudskih postupaka i njihove egzistencije, ona postoji nezavisno od toga, i predstavlja poredak; svetski poredak je pravda, a rušenje tog poretka nepravda. Izgleda da i ideje o kazni i odmazdi Anaksimandar preuzima iz mitoloških predstava, gde se takođe smatra da je svako bivstovanje ravnoteža i borba suprotnosti.



(Napomena. za detaljniju analizu pojma "apejrona" pogledati seminarski rad pod naslovom "Anaksimandrov pojam apejrona", koji će uskoro biti objavljen)

No comments:

Post a Comment