Wednesday, February 25, 2009

Filozof nije Istoričar filozofije?

Nedavno mi se desila jedna slučajnost koja je na mene ostavila jak utisak, naljutila me je i inspirisala da napišem ovaj tekst. Naime, na pitanje jednog mog kolege da li smo mi po završetku studija filozofije dipl. filozofi ili dipl. istoričari filozofije, profesor je dao jasan odgovor. Mene nije začudio odgovor, već njegovo obrazlaganje i začudilo me je razdvajanje filozofije i ist. filozofije. Zatim sam tog istog dana posle predavanja otvorio časopis srpskog filozofskog društva i, zamislite, naišao na tekst koji opet jasno pravi razliku između istorije filozofije i filozofije. Za jedan dan sam iz dva izvora video da se pravi oštra razlika između ove dve, nazovimo, "discipline". To me je naljutilo... O čemu se zapravo radi, ima li uopšte razlike između istorije filozofije i same filozofije i ako je ima kakva je to razlika?


Pre svega je je potrebno reći čime se prema časopisu i profesoru, kao i ostalim istomišljenicima, bavi istoričar filozofije, a čime se bavi filozof. Evo jednog citata iz časopisa koji me je „oduševio“ i koji će ukratko objasniti razliku: Na istoričaru je filozofije da smisao puteva mišljenja održava otvorenim za sopstveno vreme, ne zarad puke učenosti i mnogoznalaštva, već zarad mudrosti, odnosno rada njegovih kolega i savremenika, filozofa. Posao filozofa nije da bude istoričar filozofije i zato mu je ovaj potreban da bi za filozofa držao otvorenim bogatstvo smisla misli prošlih filozofija, za kojima sam filozof može da posegne u svom radu. Odavde se pokazuje da je razlika između njih u sledećem: dok filozofi kao mislioci puteva otvaraju puteve mišljenja, dotle istoričari filozofije čuvaju otvorenost tih puteva u svom vremenu. Zato istoričari filozofije jesu čuvari otvorenosti puteva mišljenja, kako sleđenih, tako i nesleđenih.

Istoričar filozofije se trudi da interpretira, protumači, analizira filozofe pre njega koji su pisali i isticali svoja mišljenja. Njegov posao se, dakle, svodi kao i kod istoričara na sistematizovanje i analizu predhodnih filozofa. Od njega se ne zahteva razmišljanje, inovacija i bilo kakvo nadopunjavanje i kritikovanje predhodnih filozofa, jer ih on samo analizira. Sa druge strane, filozof ima posao da informacije preuzme od istoričara filozofije i zatim „razmišlja“, da stvara nove teorije, kritikuje svoje predhodnike i doprinese čovečanstvu.


Dakle, istoričar filozofije je rob koji traži i kopa informacije o predhodnim filozofima da bi zatim filozof preuzeo od njega te informacije i sa njima radio. Kakva gomila gluposti!


Bitno je shvatiti da su filozof i istoričar filozofije jedno isto. Do sada još nisam čuo i susreo nekog ko sebe naziva istoričarem filozofije, a koji se ne bavi samom filozofijom. To je prosto nemoguće. Nemoguće je baviti se striktno istorijom filozofije. Filozof sam mora da ima uvid u celokupnu istoriju filozofije da bi bio upućen u tok i razvoj svesti i mišljenja; on sam mora da istražuje i analizira predhodne filozofe i po potrebi vadi činjenice i usled toga unapređuje misao. To za njega neće raditi „istoričar filozofije“. Neće postojati tamo-neka-osoba koju ja zamolim da mi kaže ko je bio Platon i čime se on bavio da bih ja zatim njega kritikovao ili podržavao. Sam filozof je isoričar filozofije. Na filozofu je da sam sedne i sam čita, istražuje i pokuša da utvrdi misao svog predhodnika, da bi je zatim, ako to želi, preuzeo za svoj rad i unapredio ili eventualno ktitikovao. Ne može se i ne sme praviti razlika između te dve profesije jer su međusobno zavisne i nerazdvojive. Jedna osoba ne može biti filozof ako i sama nije istoričar filozofije, kao i obrnuto. Te dve profesije su nerazdvojive.


Striktno razdvajanje filozofije i istorije filozofije je velika greška koja je iz nepoznatog razloga prihvaćena kao istinita i prava je šteta ne uvideti tu grešku i prihvatiti je.

1 comment: