Wednesday, February 25, 2009

Ima li vreme vremena?

(SEMINARSKI RAD)
Sveti Avgustin je rekao da zna šta je vreme sve dok ga neko ne upita da ga objasni.
Jedno od najstarijih i najtežih pitanja koje nam se nameće kada istražujemo bilo koji segment stvarnosti je upravo pitanje: šta je vreme? Vreme se oduvek uzimalo zdravo za gotovo, retko kada se tragalo dublje za traženjem nekog univerzalnog, metafizičkog odgovora. Zašto? Možda zbog toga što je takvo traženje izuzetno teško, teže nego što se čini na prvi pogled, a možda i zato što svakim dubljim zalaženjem u ovu problematiku dolazimo do raznih protivrečenosti. Ako ne možemo dati neki direktan odgovor na gore postavljeno pitanje, možemo ipak razmišljati koje su to karakteristike vremena, smatra Miloš Arsenijević u svom delu “Vreme i vremena”. Rad ću ograničiti samo na to delo, pokušavajući da na pravilan način protumačim glavne teze vremenâ u vremenu. Takođe ću, u Zenonovom stilu, pretpostaviti i da nema vremenâ (što smatra atemporalistička doktrina) i izvući logičke implikacije iz toga.

***
Za vreme se kaže da ono teče, jer se nekako intuitivno čini da je to njegova glavna odlika. Da bismo razumeli tok vremena potrebna su nam različita vremena koja bi se kretala. Ta razlika vremena bi se mogla označiti kao prošlost, sadašnjost i budućnost.
Ova razlika se ne može svesti na razliku između ranijeg, jednovremenog i kasnijeg. To možemo lako videti ako pretpostavimo npr. da je događaj x raniji od događaja y. Da li se odatle može zaključiti da je x prošli događaj, a y budući događaj? Ne može, zato što i x i y mogu biti i prošli i budući događaji, kao što i neki od njih može biti sadašnji događaj. Ako se pretpostavi da vreme ima smer, onda se može, u izvesnom smislu, reći da, ako kažemo da x je ranije od y, zaista govorimo nešto i o prošlosti i o budućnosti. Međutim, i dalje ne znamo da li su x i y prošli, sadašnji ili budući događaji. Da bismo to znali, potreban je neki dodatni uslov.
Taj uslov kaže da kada govorimo o ranijim i kasnijim događajima, to moramo činiti samo na osnovu nečega što je već sadašnje, čime bi vremena bila određena kao prošla i buduća, u zavisnosti od toga da li su ranija ili kasnija u odnosu na ono stanje koje je sadašnje. Zanemarivanje ovoga je omogućilo paradoks Mek Tagarta.
Mek Tagart je svojstva prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nazvao A-serijom, za razliku od B-serije vremenskih položaja gde su događaji uređeni relacijom između biti raniji, biti jednovremen i biti kasniji. On je smatrao da je vreme neodvojivo od A-serije događaja, jer je A-serija neophodna da bi se objasnila promena, bez koje se vreme ne bi razlikovalo od drugih linearnih kontinuuma; osim toga, A-serija je primarna jer se pomoću nje može definisati B-serija, dok obrnuto ne važi. Ovo je pozitivni deo ovog agrumenta. Negativni deo, odnosno Mek Targatov paradoks, tvrdi da ne postoji vreme, zato što pretpostavka o toku vremena vodi u beskonačan regres. Stvar je u tome što se kaže da jedan događaj može istovremeno imati sva tri obeležja A-serije; on je i prošli i sadašnji i budući, što je nemoguće.
Ako bismo pokušali da izbegnemo paradoks tako što bismo rekli da je neki događaj sadašnji, da je nekada bio budući i da će jednom biti prošli, ništa ne bismo postigli. Jer, posmatrani događaj je sadašnji u trenutku koji je sadašnji, on je bio budući u nekom prošlom trenutku, a biće prošli u jednom budućem trenutku, ali tada svaki trenutak poseduje sva tri A-svojstva.
Mek Tagart je bio uveren u validnost svog argumenta, pa je stoga zaključio da ne preostaje ništa drugo nego da se utvrdi da je sam pojam vremena protivrečan u sebi, odakle je zaključio da vreme ne može biti realno; a ako nema vremena, onda nema ni toka vremena.

***
Razlika između prošlih, sadašnjih i budućih događaja se izražava pomoću glagolskih vremena; na engleskom je teorija koja poriče realnost razlike između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nazvana tensless theory of time, zato što “tense” označava vreme u gramatičkom smislu. U našem jeziku nema razlike između time i tense, pa ćemo zato govoriti o atemporalnosti vremena, gde je atemporalnost shvaćena kao odsustvo vremêna, a ne kao čista bezvremenost. Ova teorija deluje veoma neobično, pošto je razlika, recimo, između prošlosti i budućnosti ne samo očigledna, nego deluje kao da je objektivna i potpuno nezavisna od nas. Pokazaće se, međutim, da atempotalistička teorija može takođe delovati intuitivno prihvatljivo.
Atemporalisti su pokušali da reinterpretiraju vremena, koja su u temporalističkoj logici nesvodiva monadička svojstva događaja, tako da ona postanu definljiva preko osnovnih relacija između vremenskih intervala u kojima se događaji odigravaju i vremenskih intervala u kojima se o događajima govori.
Ovo se najbolje može videti kroz primer. Uzmimo iskaz: “Vetar duva”; u običnom jeziku nam najčešće kontekst pomaže da odredimo o kom se intervalu radi kada se govori o vremenu u kojem je nešto tvrđeno. Ako kažem da vetar duva, s jedne strane, ne govorim ni o nečemu prošlom ni o budućem, ali takođe ne želim da se ograničim samo na interval koji moj iskaz zauzima. Reči “vetar duva” mogu se izgovoriti za sekundu ili dve, ali ja ne želim da se sadašnjost u kojoj duva vetar protegne na sekundu ili dve. Čak postoje i neki događaji koji su toliko kratki da se ne može dovoljno brzo reći da se sada dešavaju. Na primer: “Što me nešto probode u grudima!”, kažemo sa zakašnjenjem pošto u vreme trajanja događaja prosto nismo bili u stanju da izgovorimo odgovarajuću rečenicu o tome šta se događa. Naravno, ako želimo biti precizni u pogledu konteksta možemo reći da vetar duva od jutros, upotrebljavajući sadašnje vreme. To znači da sadašnjost te tvrdnje počinje od jutros, kao da sam još tad počela da izgovaram iskaz i tek sad ga završila. U svakom slučaju, vreme za koje se eksplicitno kaže (ili implicitno podrazumeva) da je vreme u kojem tvrđenje treba da važi, ne sme da bude kraće od vremena trajanja samog događaja za koji se tvrdi da je sadašnji, inače bi tvrđenje bilo lažno, jer događaj ne bi bio sadašnji nego delimično-sadašnji-delimično-prošli ili delimično-budući-i-sadašnji ili itd... Ali ne samo to. Pod uslovom da je sadašnji događaj vremenski dobro individuiran, vreme za koje se pretpostavlja da je vreme u kojem tvrđenje treba da važi, ne sme biti ni duže od vremena samog događaja za koji se kaže da je sadašnji, zato što to više ne bi bilo tvrđenje o tom, nego o nekom drugom događaju.
Sve u svemu, vreme za koje se pretpostavlja da je vreme sadašnjost nekog događaja, treba da važi da ne sme da bude ni kraće ni duže od vremena u kojem se neki događaj dešava, već mora biti jedno isto vreme; dakle, događaj za koji se kaže da je sadašnji mora da bude jednoznačno određen vremenom na koje se sam konkretan iskaz proteže. Konkretan iskaz o tome da vetar sada duva je istinit ako i samo ako vetar zaista duva u vremenu koje je eksplicitno ili implicitno određeno kao vreme u kojem dotični iskaz treba da važi. Odavde sledi da će svaka promena u vremenu događanja automatski narušiti istinitost tvrđenja o njegovoj sadašnjost i ispuniti neke druge istinitosne uslove, odnosno uslove za pripisivanje nekog drugog vremena.
Istinitosni ulovi temporalnih iskaza se menjaju na način koji zavisi isključivo od odnosa između vremena kada su iskazi izrečeni i vremena kada su se iskazi desili. To omogućava da se ovi istinitosni uslovi odrede atemporalno, to jest bez pozivanja na vremena o kojima iskazi govore. A pošto su istinitosni ulovi temoporalnih iskaza sami atemporalni, to je bilo dovoljno atemporalistima da poreknu realnost vremenâ.

***
Postoji jedna druga doktrina, prezentizam, po kojoj je ono što je realno samo ono što je u toku vremena sadašnje. Međutim, ovo ne znači da se ne može govoriti o stanju koje je bilo realno. Tome i služe glagolska vremena. Nešto što je prošlo je realno u smislu što je s obzirom na tok vremena bilo sadašnje. Dakle, da bi neko stanje bilo realno, nužan i dovoljan uslov je da bude sadašnje; a da je neko stanje bilo realno, nužan i dovoljan uslov za to da je bilo sadašnje. Buduće stanje niti jeste niti je bilo realno, pošto u toku vremena nikada nije bilo sadašnje. Tako prezentizam, može da objasni tok vremena, odnosno razliku između prošlosti i budućnosti, a da ni prošla ni buduća vremena ne smatra realnim. Sada se postavlja jedno bitno pitanje: da li prezentisti sadašnjost shvatanju kao nešto trenutno ili je vezuju za vremenski interval? Ako je prvo slučaj, onda je pitanje da li se o svetu može govoriti o tome kakav je u trenutku. Ako je svet do nekog trenutka bio drugačiji nego što će biti, da li je on u trenutku onakav kakav je bio ili kakav će biti, ili ni jedno ni drugo? Osim toga, u trenutku se ništa ne događa, osim što nešto prestaje a nešto drugo počinje da se događa.
Ako se prezentisti opredele za drugu alternativu, pa o sadašnjosti govore kao nečemu što je vezano za vremenski interval, onda nastupaju mnogi drugi problemi. Da li je sadašnjost nešto što se događa u sekundi, minuti, satu, danu, mesecu, godini, deceniji, veku ili nekom dužem vremeskom periodu. Lako se dolazi i do pitanja gde se završava realnost koja navodno pripada sadašnjosti, a gde počinje nerealnost prošlosti. Prezentisti ne bi smeli da svoj osnovni pojam ostave ovoliko nejasnim, što oni upravo čine.
***
Temporalistička teorija nema ovakvih problema, kako god da se opredelimo da govorimo o sadašnjosti, jer je u njoj sadašnjost potrebna samo za to da bi se mogla napraviti razlika između prošlosti i budućnosti. Ako o sadašnjem stanju sveta govorimo kao o stanju u vremenskom intervalu, onda nema apsolutne sadašnjosti, jer svaki interval ima podinterval koji je prošli u odnosu na neki njegov drugi podinterval. Pošto temporalistička teorije ne proteže granice realnosti samo do granica sadašnjosti, odsustvo apsolutne sadašnjosti nema nikakve neželjene implikacije. Koji god događaj proglasili sadašnjim, uvek će postojati jasna razlika između događaja koji su u odnosu na njega prošli i onih koji su u odnosu na njega budući.
Na samom kraju, došli smo do zaključka da smo obavezni prihvatiti postojanje A-serije (postojanje vremenâ) ukoliko želimo da iskazi o prošlosti i budućnosti ili hipotetički iskazi (kojima se, na primer, tvrdi da se neki događaj mogao ostvariti, ali ipak nije, ili da se neki događaj realizovao, ali da to nije bilo nužno) uopšte imaju smisla, a i da bi (delimično) sačuvali čulnu stvarnost oko nas, onakvu kakvu prihvatamo da jeste.




LITERATURA


Arsenijević Miloš, “Vreme i vremena”, Dereta, Beograd, 2003.

2 comments:

  1. Odličan rad (kao i prethodni tvoj tekst)!
    Jedna od specifičnosti filozofije, za razliku od svih drugih duhovnih oblasti u kojima je moguće stvari naprosto "odraditi", je što nema otaljavanja; tako izveden upit prestao bi biti upitnost nad samorazumljivim, tj. izgubio bi samu filozofičnost. "Filozofija nije komad pokućstva", odn. filozofskog upita nema bez njoj svojstvene strasti (pathosa). Tvoj rad ide tim putem, i ja te ovde mogu samo ohrabriti da nastaviš istim intenzitetom.
    U skladu sa samom temom, dodao bih još sasvim kratko da u nekom "vremenu" (koje ovim radom nije čista mogućnost, već "realna", ona koja je otpočela svoje kretanje), možeš stvar eksplikacije pojma vremena nadograditi prolaskom kroz najmanje 4 ist.fil. stanice: Njutnov (novovekovni) koncept apsolutnosti prostor-vremena, Kantov transcendentalni uslov subjektivnih formi čulnosti apriori (sa reperkusijama na Rimana i Ajnštajna), Hegelov punktualitet (jedno-van-drugost), te Hajdegerovu diferenciju vulgarnog vremena i egzistencijalne uslovljenosti vremenitosti tubitka. Time bi, čini mi se, mogla izvesti vrlo respektabilnu tvoju "buduću" filozofsku radnju.
    Ave!

    ReplyDelete
  2. Hvala puno.
    Da, slažem se sa vama. Razmišljala sam čak da stavim Njutna i Kanta u sam rad, ali ne bi išlo, bilo bi mnogo naporno za čitanje.
    Prihvatiću se posla sa četiri stanice malo kasnije.
    poz

    p.s. ipak neko čita.. :)

    ReplyDelete