Monday, February 23, 2009

Tales iz Mileta


Istorija filozofije

Tales (625.-548. g. p.n.e.) je rođen u Miletu i osim toga što je bio ovenčan slavom jednog od sedam grčkih mudraca i prvog grčkog naučnika, on je bio i prvi filozof. Zašto je to tako saznaćemo u daljem tekstu.

Milet je bio grad na obali Male Azije koje su naseljavali Jonjani (jedno grčko pleme). Jonija je i dugo posle Talesa bila jedan od glavnih centara ondašnje nauke, pre svega matematike. I sam Tales je ušao u istoriju matematike. Teorema koja glasi: „Na pravoj koju presecaju, paralelne prave obrazuju parove jednakih uglova.“, i danas nosi njegovo ime. A budući da se postavio kao „astronom“ i „inžinjer“, Tales je, možemo slobodno reći, s pravom zauzimao mesto „naučnika“ među sedmoricom mudraca.

Znanja koja su mu omogućila da postane „prvi grčki naučnik“ Tales je stekao putujući po svetu, a to je u ono vreme značilo – po Sredozemlju. Od egipatskih sveštenika Tales se učio geometriji, a od vavilonskih astronomiji. No da li se njegova zasluga iscrpljuje u tome što je ta znanja doneo u Grčku i eventualno im pridodao još neko otkriće?

Na predhodno pitanje je teško odgovoriti sa pouzdanošću, ali je činjenica da se kasnija, razvijena grčka nauka, a pre svega matematika, razlikuje od egipatske i vavilonske ne po količini znanja, ili ne pre svega po tome, već kvalitativno, za šta je sasvim mogućno bar delom bio zaslužan Tales.

Pogledajmo na jednom primeru u čemu se to grčka matematika razlikuje od predhodnih. „Geometrija“ na grčkom otprilike znači „zemljomerstvo“ (ge - zemlja; metron - mera), i to značenje jasno ukazuje na to šta je geometrija bila u Egiptu, a onda, svakako, i u samoj Grčkoj. Posle poplava, na obalama Nila je ostajao mulj u kome se nisu mogle razabrati granice između pojedinih imanja. Pre nego što bi se pristupilo setvi, međe bi ponovo obeležavao „geometar“. Obavljajući taj posao, „geometar“ je možda znao – ono što su egipatski sveštenici sigurno znali – da ako dve stranice trougla obrazuju prav ugao i ako jedna od njih iznosi 4 a druga 4 jedinice neke mere, onda dužina treće strane, hipotenuze (u prevodu – „zategnutog (užeta)“; od hipo-teino – zatezati) iznosi 5 jedinica iste mere. Ovakav trougao se inače zove „egipatski trougao“. Ne možemo li onda reći da su već Egipćani znali za neku verziju onoga što će kasnije biti nazvano Pitagorinom teoremom? Ako imamo u vidu šta će se kasnije smatrati teoremom, odgovor na predhodno pitanje treba da bude odričan! Egipatskom znanju je, pre svega, nedostajala opštost (zbir kvadrata nad katetama bilo kog pravouglog trogla uvek je jednak kvadratu nad hipotenuzom), a zatim, to egipatsko znanje nije počivalo na dokazu da stvari u opštem slučaju moraju stajati tako kako stoje, te da zato tako stoje i u datom, pojedinačnom slučaju. Ne zadugo posle Talesa, Demokrit iz Abdere (o kome će biti reči kasnije) se hvalio kako se upravo u ovom umeću dokazivanja sastoji njegova apsolutna nadmoć nad egipatskim matematičarima.

Osim karakteristika opštosti i dokazanosti, cela grčka nauka, a ne samo matematika, odlikuje se jednim idealom znanja koji ne podrazumeva ni praktičnu usmerenost egipatskih geometara ni religijsku usmerenost vavilonskih sveštenika, a što ilustruje sledeća priča o Talesu. Jednom je, naime, Tales predvideo bogati rod maslina, pa je otkupljivao prese za pravljenje maslinovog ulja, zbog čega se kasnije debelo obogatio. „Evo šta sve nauka može!“ je pouka prvog dela priče. Ali odmah zatim se kaže da je Tales to što je učinio, učinio samo zato da bi ismejao one koji ismejavaju nauku, a u stvari mu do bogatstva uopšte nije ni stalo. „Jedino ako si odličan možeš s pravom da kažeš da odličan uspeh nije važan!“. Cilj nauke nije korist već znanje radi samog znanja. Ovaj ideal grčkog shvatanja nauke potisnut je u Modernom dobu, ali se ne može reći da i danas nema pristalica, barem u delu naučne populacije.

Kao „astronom“ (aster – zvezda; nomos – red, zakon, poredak) Tales se proslavio time što je predvideo pomračenje Sunca 584. g. p.n.e. Do ovog otkrića je Tales došao induktivnim putem (lat. in-ductio – izvoditi), tj. na osnovu predhodnih položaja Sunca i Meseca koje su u svojim astronomskim tornjevima („astronomskim kulama“) beležili vavilonski sveštenici. Tako se Tales, osim kao majstor u matematičkom dokazivanju, dokazao i kao majstor u korišćenju druge naučne metode – induktivno zaključivanje na osnovu posmatranja.

Apokrifno, po pričama sumnjive verodostojnosti, Talesu su zbog njegove moći predviđanja pripisivane natprirodne moći. Naime, slučaj istorijskih okolnosti je hteo da baš na dan pomračenja Sunca koje je Tales predvideo Liđani i Međani vode bitku na reci Halis , da bi se usred bitke zbog ove nepoznate pojave razbežali. Tako je Tales postao prorok „božjeg mirotvorstva“. Međutim, naravoučenije ove apokrifne priče je da Tales nije bio religiozni prorok već naučnik koji predviđa pojave koje su natprirodne samo onima koji se ne bave naukom.

Tales se proslavio i kao inženjer, što znači u domenu onoga što bismo danas nazvali primenjenom naukom. Kada je Krez poveo rat protiv Kira , njegova vojska je naišla na već pomenutu reku Halis kao nepremostivu prepreku. Tales je rešio problem nepremostivosti tako što je naredio da se iza logora iskopa rov u obliku polumeseca, što je nivo vode smanjilo do te mere da ju je lako bilo pregaziti.

Moglo bi se pomisliti da smo dosad govorili samo o Talesu kao naučniku, ali ne kao i filozofu. Ali treba imati na umu da nikakva jasna granica između nauke i filozofije nije postojala, ne samo u vreme Talesa, već i dugo posle njega.

Ipak, ima nečeg u učenju koje se Talesu prepisuje (prepisuje se jer ne postoji ni jedan njegov, lični spis, svi su izgubljeni) za šta se može reći da je, s obzirom na kasnije razdvajanje nauke tipično filozofsko. Naime, preko Aristotela, koji se može smatrati prvim istoričarem filozofije, saznajemo da je Tales tvrdio kako je voda osnov svega. Kako razumeti ovu tvrdnju i šta je u njoj filozofsko?

Najbolje je poći od pitanja na koje Talesova tvrdnja treba da bude odgovor: „Šta je osnov svega?“. Ovo pitanje je tipično filozofsko, i već samo po tome što ga je postavio, Tales se može smatrati prvim filozofom, nezavisno od toga kako je odgovorio. U pitanju se podrazumeva da se iza mnoštvenosti, raznolikosti i promenljivosti sveta koji opažamo krije nešto što je jedninstveno i svuda i uvek istovetno. To nešto jedinstveno i svuda i uvek istovetno je osnov mnoštvenog, raznolikog i promenljivog sveta. Da bismo se više približili smislu Talesovog pitanja i njegovog odgovora, pozabavimo se malo značenjem grčke reči koju prevodimo kao osnov.

Ta grčka reč je arche (čita se arhe). Arche se inače kao osnov, može prevesti i kao načelo, princip. Najprostije značenje reči arche je početak. No, da je Tales upotrebio arche u svom najprostijem smislu, verovatno ga ne bismo smatrali prvim filozofom. I pre njega su Grci, poput Hesioda i Homera, prepričavali mitove o nastanku kosmosa, i u jednoj od tih kosmogonija na početku sveta je bio bog Okean – dakle, bog Velike vode, kao sama ta voda. Za Talesa, međutim, voda nije bila samo na početku sveta, već, na osnovu onoga što nam kaže Aristotel, voda i sada jeste i biće uvek arche svega što postoji, što znači da reč arche trebamao shvatiti u gore pomenutom filozofskom smislu.

Ako voda nije, kao u mitu o postanku sveta, prosto na početku, kako da razumemo tvrdnju da je ona i dalje osnov svega? Najjednostavnije tumačenje je da je upravo voda ono iz čega se sve što postoji sastoji. Prisustvo vode u svemu oko nas, uključujući i nas same, ide u prilog tom tumačenju. Tom tumačenju ide u prilog i ono što Aristotel kaže. Možda je Tales mislio da se čak i veoma tvrde stvari u krjnjoj liniji sastoje iz vode, recimo veoma zgusnute vode. Reč koju Aristotel koristi (ali za koju ne znamo da li ju je i Tales koristio) da označi ovakvu ulogu vode je hyle (čita se hile). Hyle označava u bukvalnom prevodu drvenu građu, ali u širem smislu označava građu uopšte, gradivni materijal, tvar.

Ono što predhodnom tumačenju ne ide u prilog je to što ostaje potpuno nejasno kako bi na osnovu običnog materijala, nežive tvari, mogle da se objasne promene i kretanje u prirodi. Zato su možda u pravu oni, kasniji tumači Talesovog učenja, prema kojima vodu treba shvatiti kao živu ili oživljenu tvar. Po tom, verovatno ispravnijem tumačenju, Tales bi bio hilozoista (zoe – život), i kada Aristotel sve miletske filozofe zove filzičarima, onda prirodu (physis) treba shvatiti kao nešto u osnovi živo, a vodu kao nešto što je materijal i građa svega i kao nešto što se samo od sebe kreće i preobražava.

Uskoro sledi tekst o Anaksimandru....

2 comments:

  1. Odličan tekst! Ha!-a ja kao da sam sumnjao, hehehe.... S nestrpljenjem iščekujem Katarinin prvenac (bar za mene).
    Eto, svratih samo na kratko da obiđem dvorište i pozdravim strasne mlade ljubitelje mudrosti.
    P.S. kako su tekstovi duži (po samoj prirodi stvari), čini mi se da bi neka svetlija pozadina, a tamnija slova, olakšala praćenje. Razmislite, pa odlučite.
    Ave!

    ReplyDelete
  2. Hvala profesore! Primljeno k znanju i promenjeno! Nadam se da je sad bolje... Katarinin prvenac stiže uskoro. Samo imamo malih tehničkih problema jer nas nisu primili ni na jedan blog agregator. To je verovatno jer sam ja jednom već prijavljen. Ali rešićemo to kroz koji dan... Bitno je da smo krenuli sa radom!
    Pozdrav!

    ReplyDelete